Улога симболичког и експресивног језика уметности у педагошкој концепцији Ређо Емилија - PDF

Description
UDC :7.0 Иновације у настави, XXVII, 2014/4, стр Рад примљен: Рад прихваћен: Прегледни рад мр Вера Д. Вечански 1 Универзитет у Београду, Учитељски факултет Улога

Please download to get full document.

View again

of 11
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Health & Lifestyle

Publish on:

Views: 19 | Pages: 11

Extension: PDF | Download: 0

Share
Transcript
UDC :7.0 Иновације у настави, XXVII, 2014/4, стр Рад примљен: Рад прихваћен: Прегледни рад мр Вера Д. Вечански 1 Универзитет у Београду, Учитељски факултет Улога симболичког и експресивног језика уметности у педагошкој концепцији Ређо Емилија Резиме: Ређо Емилија је програм предшколског васпитања и образовања који се заснива на холистичком приступу детету, породици, школи и окружењу. Специфичан је по важности коју придаје језику уметности и уметничким начинима образовања и васпитања деце. Циљ рада јесте да се кроз приказ педагогије Ређо Емилијe укаже на важну улогу коју уметнички процеси могу имати у учењу и развоју деце предшколског узраста. У оквиру Ређо педагогије симболички језик уметности и изражавање кроз уметност чине део целовитoг и избалансиранoг развојa деце, важно средство комуникације и учења, покретачe мишљења и сазнања, а употреба уметничких медија интегративни део симболичког изражавања које је присутно у свим сферама сазнања. У тексту је анализирана улога уметничких процеса, естетике и експресије у активирању учења, улога атељеа и физичког окружења у процесу учења, као и улога и међусобна сарадња наставника и ателиеристе (термин који се обично не преводи, а представља особу која има професионално уметничко образовање, најчешће из области визуелних уметности). Анализирани су и различити начини репрезентовања искустава деце, сажети у изразу сто језика деце. На основу урађене анализе може се закључити да симболички и експресивни језик уметности има веома важну улогу, како у домену афективног, тако и у домену когнитивног, и да интегративни и холистички карактер уметности може имати позитиван утицај на готово све аспекте развоја детета предшколског узраста. Кључне речи: Ређо Емилија, холистички образовни системи, симболички и експресивни језик уметности, учење помоћу уметности. Увод Улога уметности у општеобразовном систему зависи од схватања шта су њена посебна својства и карактер, те које су њене основне функције и могућности у процесу образовања и васпитања Новији приступи настави уметности, базирани на идејама Рудолфа Арнхајма и Елиота Ајзнера, не виде уметност само у домену афективнoг већ у први план истичу њен когнитивни и интегративни карактер и способност да осим емоционалних, имагинативних и комуникацијских, развије и процесе сазнања и мишљења. Ови приступи настави уметности указују на њену синтетичку и холистичку природу, значај Улога симболичког и експресивног језика уметности у педагошкој концепцији Ређо Емилија и утицај на готово све аспекте развоја деце, отварајући тиме једну нову перспективу у схватању развојних и сазнајних могућности уметности у општем образовању (Хаџи-Јованчић, 2012). Ређо Емилија (Reggio Emilia; у даљем тексту Ређо концепција) јесте програм предшколског васпитања и образовања који се заснива на холистичком приступу детету, породици, школи и окружењу и специфичан је по важности коју придаје симболичком и експресивном језику уметности и уметничким начинима образовања и васпитања деце. Осим тога што су уметнички процеси и изражавање кроз уметност саставни део образовања у оквиру Ређо система, естетичка својства и експресивни језик уметности су важан чинил ац учења и интегративни део симболичког изражавања које је присутно у свим областима сазнања сто језика деце. У овом раду анализираћемо оне аспекте програма Ређо Емилија који показују значај симболичког и експресивног језика уметности и његову улогу у учењу и развоју деце предшколског узраста. Теоријска заснованост концепције Ређо Емилија Ређо концепција је заснована на конструктивистичким теоријама Жана Пијажеа, Џерома Брунера и Лaва Виготског, као и на теорији вишеструке интелигенције Хауарда Гарднера. У складу са конструктивистичким теoријама учења, знање се у оквиру Ређо концепцијe сматра динамичним процесом, a не готовим продуктом, у којем не постоје коначне истине, већ само вишеструке форме сазнавања. Као последица томе, у Ређо систему се процес учења не своди на преношење информација и већ утврђених истина, већ деца, као активни учесници у образовном процесу, сама траже и конструишу сопствено знање у интеракцији са физичким окружењем, самостално, у групи или у сарадњи са одраслима (Malaguzzi, 1998). Учење у Ређо приступу се заснива на разумевању проблема кроз експеримент, покушаје, грешке и испитивање. То је педагогија у којој ученици развијају теорије и размењују их са другима, а унапред очекивани резултати и решења се избегавају. Процес учења се посматра као неизвесна, непредвидива и изузетно креативна активност у којoj се до нових разумевања и открића долази спонтано и неочекивано, а затим се пут истраживања наставља у новим и неочекиваним правцима (Vecchi, 2010). У оваквом приступу процесу сазнавања учитељ је сапутник, неко ко заједно са децом истражује непознато, а не неко ко поседује готова знања и истине које преноси деци. Теорија вишеструке интелигенције Хауарда Гарднера развијала се паралелно са развојем Ређо педагогије и снажно утицала на њу. Према овој теорији, постоји осам независних типова интелигенције. Осим лингвистичке и логичко-математичке интелигенције, на којима се углавном заснивају образовни процеси у традиционалним образовним системима, Гарднер је идентификовао још шест типова интелигенције: визуелно-просторну, музичку, телесно-кинетичку, природњачку, интерперсоналну и интраперсоналну (Gardner, 1983). Гарднерова теорија је проширила уско схватање појма интелигенције и променила начин на који се до тада гледало на процесе учења, поучавања и образовања (Tarr, 1989; Thompson et al., 1995) утичући на развијање нових стилова учења у систему образовања који се обраћају свим типовима интелигенције. Теорија вишеструке интелигенције је посебно значајна за област уметности у образовању јер је бацила ново светло на уметничке форме учења и учење путем уметности, и указала на допринос који уметност може имати у образовању. 45 Вера Д. Вечански Сто језика деце (eng. The hundred languages of children) Теорија Хауарда Гарднера о вишеструкој интелигенцији снажно је утицала на Лориса Малагуција (Loris Malaguzzi), оснивача васпитнообразовног система Ређо Емилија, који је увео израз сто језика деце или поетски језици (eng. the hundred languages of children) како би објаснио вишеструке форме изражавања које људи, а посебно деца, спонтано користе у интеракцији са окружењем и светом. Може се рећи да су поетски језици видови изражавања различитих типова интелигенција о којима је писао Хауард Гарднер. Ређо педагогија је проширила значење израза језик са уобичајеног вербалног значења на све видове експресивног и естетског изражавања, као што су: читање, писање, сликање, вајање, играње, глума, говор, певање, па чак се и бројеви и све активности са бројевима сматрају језиком изражавања у Ређо систему. У овом систему су сви језици изражавања подједнако значајни, а не само вербални и логичко-математички. Ређо учитељи верују да сваки језик има свој посебан систем комуникације и да деца треба да уче како да се изражавају не само у неколико језика него у бројним различитим језицима (Gandini, 2005). Клаудија Ђудичи (Claudia Giudici), Ређо педагог, истиче да поетски језици, осим што изражавају осећања и мишљење, омогућавају и конструкцију знања. Она каже: Када говоримо о језицима, мислимо на различите начине на које људи (и деца) представљају, комуницирају и изражавају своје мишљење у различитим медијима и симболичким системима; језици су, дакле, различити извори знања и његово порекло (Vechi, 2010: 9). Процес сазнавања се дешава у интеракцији више поетичких језика. Лела Гандини наводи да кроз употребу свих језика деца представљају и изражавају сопствено искуство у истраживању живота, осећања и значења. Поетски језици су израз жеља, претпоставки, конструкција, инвенција... и они нуде не само интерпретације догађаја, процеса и појава него и начине на који их деца разумеју (Gandini, 2005). Као посебно значајан део и саставни елемент поетских језика, Ређо концепција истиче естетику и њену важну димензију у животу људи, која се у овој педагогији не сматра непотребним вишком или додатком, већ функционалном и незаобилазном компонентом у процесу учења, самим тим и у васпитању и образовању. Eстетика као активатор учења Према Ређо концепцији свака дисциплина или језик имају компонентe рационалности, маште, емоције и естетике. Одузимањем појединих компоненти некој дисциплини и свођењем дисциплине само на једну или две компоненте, што се често дешава у многим западним културама (на пример, уметности се своде на естетику и емоције, математика и наука на когницију, инжењерство на рационалност), осиромашују се процеси мишљења и учења, што доводи до непотпуног знања. На сличан начин је и естетика обично истиснута из традиционалног образовања или потиснута на његове маргине као сувишна и неважна компонента, иако се естетски доживљај заснива на емпатији, на јаким односима са стварима (Vecchi 2010: 9), те као такав може подржати и подстицати она знања која се не заснивају само на информацијама. Веа Веки (Vea Vecchi), први ателиериста у Ређо систему, која је радила у школи Диана у граду Ређо Емилија, сматра да је немогуће разумети Ређо концепцију без разумевања важности естетике и њеног значаја у образовном процесу. Она је дефинисала естетику као нешто што подстиче сензибилност и способност за повезивање међусобно врло удаљених ствари: Без сваке сумње, тешко је једноставно и јасно рећи шта се подразумева под појмом естетска димензија. Можда је то пре свега про- 46 Улога симболичког и експресивног језика уметности у педагошкој концепцији Ређо Емилија цес емпатије који доводи у везу себе и ствари, и ствари међусобно. Као танана нит, или тежња ка квалитету, који нас вуку да одаберемо одређену реч, а не неку другу, или боју, нијансу, музику, математичку формулу, или укус неког јела. То је однос бриге и пажње према ономе што радимо, жеља за значењем, радозналост и запитаност; то је оно што је супротно од равнодушности и немара, од конформизма, од одсуства учешћа и осећања. (Vecchi, 2010: 5) Када разматрају естетику, поједини филозофи и мислиоци је постављају у граничну зону између тензије и близине, која постоји између рационалног и имагинативног, између когнитивног и експресивног. Тако тензија и близина доприносе повећању степена свеобухватности размишљања. Грегорy Батесон дефинише да осећај за естетско реагује на образац који повезује (Bateson, 1979: 9) и додаје: Образац који повезује је мета-образац. То је образац образаца (Bateson, 1979: 11), који треба схватити првенствено (шта год то значило) као игру интерактивних делова (Bateson, 1979: 13) (Vecchi, 2010: 6). На основу претходних претпоставки, Веки даље изводи закључак: ако естетика подстиче сензибилност и повезује међусобно удаљене ствари, са једне стране, и ако процес учења представља повезивање различитих елемената, са друге стране, онда се естетика може сматрати покретачем учења. Веки се даље пита, ако је овај закључак бар делимично тачан, због чега је естетска димензија потиснута из школе и из образовања? (Vecchi, 2010). Будући да је естетика веома присутна у уметности и уметничким приступима учењу, у наредном поглављу ћемо размотрити њену улогу и допринос процесима учења и сазн
Related Search
Similar documents
View more...
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks