Односи Југославије и Италије у контексту изручења ратних злочинаца након Другог светског рата, стр. 110-142.

Description
YUGOSLAVIA’S RELATIONS WITH ITALY IN THE CONTEXT OF EXTRADITION OF WAR CRIMINALS AFTER THE WORLD WAR II The issue of extradition of persons indicted for war crimes is one of the many issues that burdened the YugoslavItalian bilateral relations after

Please download to get full document.

View again

of 33
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Radiology

Publish on:

Views: 8 | Pages: 33

Extension: PDF | Download: 0

Share
Tags
Transcript
  Војноисторијски гласник  2/2012   110 УДК 94:327(497.1:450)"1947/1948"(093.2) ; 341.49(497.1:450)"1947/1948"(093.2) Мајор др Миљан Милкић ,  истраживач-сарадник И НСТИТУТ ЗА СТРАТЕГИЈСКА ИСТРАЖИВАЊА ,   Б ЕОГРАД  E‐mail: miljan.milkic@mod.gov.rs ОДНОСИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ИТАЛИЈЕ У КОНТЕКСТУ ИЗРУЧЕЊА РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА  АПСТРАКТ  :  У чланку се анализира покушај југословенске владе да на основу својих међународних права оствари изручење Италијана и југословенских држављана у Италији оптужених за ратне злочине .  Писан је на основу архивске грађе из Дипло- матског архива  ,  објављених докумената и литературе .   Кључне речи:  Југославија  ,  Италија  ,  Други светски рат  ,  рат-ни злочинци  ,  домаћи издајници .   Кажњавање ратних злочинаца и ратних злочина у Другом свет‐ском рату наведено је као један од циљева антифашистичке коалиције. 1  Председник Рузвелт (Franklin Delano Roosevelt) осудио је 25. октобра 1941. немачко убијање талаца у окупираним земљама, а затим је и пре‐мијер Черчил (Winston Leonard Spencer Churchill) изјавио да кажњавање ових злочина мора да буде један од циљева рата. 2  Организовање меха‐низама и формирање институција које би се бавиле питањима ратних злочина почело је 13. јануара 1942. године у палати Сент‐Џемс, када је на састанку представника влада Велике Британије, Белгије, Чехосло‐   1  Ратни злочини су тешка кршења правила међународног хуманитарног пра‐ва, која због своје озбиљности и нарушавања основних вредности међународног по‐ретка повлаче индивидуалну кривичну одговорност. Vojin Dimitrijević, Vidan Hadži‐Vidanović i drugi, Haške   nedoumice.   Poznato   i   nepoznato   o   Me đ  unarodnom   krivi č  nom   tribu - nalu    za   bivšu    Jugoslaviju , Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2010, стр. 90. 2  Veselin Đuretić, Vlada   na   bespu ć  u.   Internacionalizacija    jugoslovenskih    protivure č- nosti   1941–1944 , Beograd, 1983, стр. 98. (У даљем тексту: V. Đuretić, Vlada   na   bespu ć  u ).  ОДНОСИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ИТАЛИЈЕ У КОНТЕКСТУ ИЗРУЧЕЊА РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА   111 вачке, Француске, Грчке, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Пољске и Југославије формирана заједничка комисија за ратне злочине и догово‐рено потписивање декларације којом су се владе обавезале да раде на проналажењу криваца у циљу њиховог кажњавања путем „организова‐не правде“. 3  Идн (Antony R. Eden) је 6. августа 1942. сазвао састанак ми‐нистара иностраних послова избегличких влада и обавестио их да бри‐танска влада разматра начела којима се треба руководити у кажњава‐њу ратних злочина. Рузвелт је 21. августа поновио америчку изјаву осу‐де ратних злочина, а Черчил је 8. септембра изјавио да они који су кри‐ви треба да се појаве пред судовима земаља где су починили злочине. Средином октобра 1942, на састанку Лондонске интернационалне скупштине прихваћена је резолуција о ратним злочинима. Након мемо‐рандума Форин офиса о ратним злочинима од 29. октобра 1942, саве‐зничке владе почеле су детаљно да разматрају предлог о сазивању ме‐ђународне комисије. Комисија Уједињених нација за ратне злочине (United Nations War Crimes Commission) основана је 20. октобра 1943. у Лондону и представља прву институцију коју су савезници формирали у циљу процесуирања ратних злочина које су починили припадници сила Осовине. 4  Састојала се од више поткомисија које су имале задатак да примају материјале о злочинима и да „по стеченом увјерењу ставља‐ју виновнике на листу ратних злочинаца“. 5  Чланице ове организације постале су све државе антифашистичке коалиције осим владе Совјет‐ског Савеза, која је одлучила да не постане члан због неких неслагања са западним владама, а заправо због свог инсистирања да и представ‐ници седам совјетских република буду заступљени у Комисији. Ова не‐слагања донекле су отклоњена Московском декларацијом три велике силе 1. новембра 1943. године и договорено је да се злочинцима суди у земљама у којима су починили злочине, у складу са националним зако‐нодавством. 6  Због тога је функција Комисије постала више консулта‐тивна него извршна. Комисија је престала са радом 1949. године. Међународно законодавство на крају Другог светског рата, као и национална законодавства, није обухватало бројне нове злочине које су починиле државе чланице сила Осовине. 7  Због тога је Лондонским 3   Исто . 4  Effie G. H. Pedaliu, „Britain and the ’Hand‐over’ of Italian War Criminals to Yugo‐slavia, 1945–48”,  Journal    of    Contemporary    History  , Vol. 39, No. 4, 2004, p. 504. 5  V. Đuretić, Vlada   na   bespu ć  u , стр. 99. 6  Milan Koljanin, „Ratni zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Problem utvr‐đivanja“, Istorija    20.   veka , 2, 1998, стр. 95. (У даљем тексту: M. Koljanin, „Ratni zločini...“). 7   Четврта хашка конвенција о законима и обичајима рата  и њен додатак,  Хашки правилник о сувоземном ратовању   из 1907, као и  Женевска конвенција о  ратним заробљеницима  ,  рањеним и болеснима  из 1929. године. M. Koljanin, „Ratni zločini...“, стр. 87.  Војноисторијски гласник  2/2012   112 споразумом од 8. августа 1945. године основан Међународни војни суд за суђење ратним злочинцима. Правилником овог суда, као и Законом број 10 Контролног савета за Немачку од 20. децембра 1945. године, предвиђено је суђење за три нове врсте кривичних дела: за злочине против мира, ратне злочине и злочине против човечности. 8  Резолуци‐јом Генералне скупштине Уједињених нација од 11. децембра 1946. кодификовано је ново међународно законодавство у овој области и поменути злочини постали су међународна кривична дела. Југославија је била међу државама оснивачима Комисије Уједи‐њених нација за ратне злочине. Југословенска краљевска влада је већ приликом напуштања земље, априла 1941, истицала потребу да агресори буду примерено кажњени. 9  Министарство унутрашњих послова краљевске владе донело је 6. јануара 1942. одлуку да се почне са прављењем евиденције о ратним злочинима. Влада је 14. јануара 1942. потписала декларацију Уједињених нација о кажњава‐њу ратних злочинаца, којом су осуђени сви агресори. Средином исте године приступило се прављењу евиденције о злочинима, а 21. октобра 1942. године влада је донела одлуку о формирању посебне комисије. У другој половини 1944. овај рад директно је усмеравала Комисија Уједињених нација за ратне злочине, која је донела начел‐ну одлуку да свака земља на основу својих закона суди злочинцима који се у време ослобађања затекну на њеној територији. У том ци‐љу израђен је и текст Конвенције о екстрадицији. На основу одлуке Комисије Уједињених нација за ратне злочине, прве листе ратних злочинаца требало је закључити до 10. новембра 1944. године. Југо‐словенски представници су до тог датума поднели само четири пријаве против немачких злочинаца, девет против италијанских, једну против мађарских, а окривљено је укупно седам немачких, 13 италијанских и 33 мађарска злочинца. 10  Након формирања зајед‐ничке владе, састављене од представника НКОЈ‐а и краљевске вла‐де, омогућено је обједињавање ових делатности и формирана је Др‐жавна комисија за испитивање злочина окупатора и њихових пома‐гача, која је наставила са радом у ослобођеној Југославији. Југосла‐вија је 29. септембра 1945. потписала Споразум о гоњењу и кажња‐вању ратних злочинаца европских сила Осовине са Статутом Међу‐народног суда правде. 11   8   Исто . 9  V. Đuretić, Vlada   na   bespu ć  u , стр. 97. 10   Исто , стр. 100. 11  Jadranka Jovanović,  Jugoslavija   u   Ujedinjenim   nacijama   1945–1953 , ISI, Beograd, 1985, стр. 23. (У даљем тексту: (J. Jovanović,  Jugoslavija... ).  ОДНОСИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ИТАЛИЈЕ У КОНТЕКСТУ ИЗРУЧЕЊА РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА   113 Италијански држављани оптужени за злочине Чланом 45. Уговора о миру италијанска влада се обавезала да ће предузети све потребне мере да у циљу суђења обезбеди хапше‐ње и предају лица оптужених да су починила или наредила ратне злочине, као и злочине против мира и човечности, или да су у њима саучествовала, као и држављана било које савезничке или удруже‐не земље оптужених да су прекршили законе своје земље вршећи дела издаје или сарадње са непријатељем за време рата. 12  На основу тачке 2 овог члана, Италија је била дужна да на захтев владе једне од чланица Уједињених нација обезбеди да се италијански држа‐вљани појаве као сведоци приликом суђења лицима оптужених за ратне злочине. У случају неспоразума приликом примене одредби члана 45 било је предвиђено да се свака заинтересована влада обрати амбасадорима СССР‐а, Велике Британије, САД и Француске у Риму ради проналажења решења. Проблем у комуникацији са ита‐лијанском владом појавио се одмах након завршетка Другог свет‐ског рата због одбијања југословенске владе да прихвати успоста‐вљање дипломатских односа са Римом. У вези са питањем ратних злочинаца југословенска влада је директан контакт са италијан‐ском владом успоставила тек након завршетка преговора у потпи‐сивању Уговора о миру и обнове дипломатских односа. 13  Југославија је код Комисије УН за ратне злочине у Лондону до почетка марта 1947. године регистровала укупно 2.104 ратна зло‐чинца, од којих 1.123 Немаца и Аустријанаца, 759 Италијана, док су остали припадали другим народностима. 14  Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача доставила је Правном одељењу Министарства иностраних послова, 31. октобра 1946. године, списак на којем су наведена имена, чин, положај у слу‐жби за укупно 41 лице, италијанске ратне злочинце, који су реги‐стровани код Комисије Уједињених нација за ратне злочине у Лон‐дону и за које је југословенска комисија имала податке о њиховом месту боравка. 15  Министарство је замољено да од америчке и бри‐   12  „Указ о ратификацији Уговора о миру са Италијом“, Службени лист ФНРЈ  , 29. август 1947, стр. 1001–1085. 13  Званичан процес успостављања дипломатских односа почео је јануара 1947. одлуком југословенске владе да пошаље италијанској влади промеморију (aide‐memoire) о својој намери да успостави политичко представништво. Дипло‐матски архив Министарства спољних послова, Политичка архива, 1947, ф. 48, бр. 41030. (У даљем тексту: ДА МСП, ПА). 14  Branko Petranović, Istorija    Jugoslavije.   Socijalisti č  ka    Jugoslavija   1945–1988 , III knjiga, Nolit, Beograd, 1988, стр. 166. (У даљем тексту: B. Petranović, Istorija    Jugoslavije ). 15  ДА МСП, ПА, 1947, 55, 13001.  Војноисторијски гласник  2/2012   114 танске владе затражи да својим командама у Италији издају наре‐ђење да наведена лица изруче југословенским властима. Наведено је да већина наведених злочинаца заузима високе положаје у др‐жавном италијанском апарату. Вршилац дужности начелника Прав‐ног одељења Министарства иностраних послова Драгутин Ђурђев доставио је тај списак југословенској амбасади у Лондону 11. но‐вембра 1946. године, уз инструкцију да амбасада нотом достави списак Форин офису. 16  Наведено је да препис ноте треба доставити амбасади у Вашингтону. Саветник др Сергије Макиедо из амбасаде у Вашингтону доста‐вио је 27. фебруара 1947. године Политичком одељењу Министар‐ства копију ноте примљене од Стејт департмента, као одговор на ју‐гословенску ноту од 4. децембра 1946. године, којом се протествова‐ло због неиспоручивања италијанских ратних злочинаца. 17  Стејт де‐партмент на почетку ноте подсећа југословенску владу да савезнич‐ка војна власт више не функционише у Италији, осим у провинција‐ма Удине и Јулијска крајина, те да је с обзиром на ову околност саве‐зничком врховном команданту дата инструкција да представнике држава чланица Уједињених нација саветује да захтеве за изручење ратних злочинаца упућују директно италијанској влади. Југословен‐ска влада се даље упућује да би било корисно да директно постигне одговарајући споразум са италијанском владом по питању ратних злочинаца. Амбасада у Лондону доставила је 27. марта 1947. године Политичком одељењу Министарства иностраних послова препис но‐те Форин офиса од 24. марта 1947, као одговор на ноту амбасаде од 8. јануара, предате на основу инструкције Министарства дате телегра‐мом од 7. јануара. 18  У ноти коју је Форин офис 27. марта 1947. упутио југословенској амбасади у Лондону, као одговор на ноту амбасаде по‐слату на основу инструкције Министарства од 7. јануара, а која је примљена у Београду 28. марта, британски премијер Атли (Clement R. Attlee) позива се на своје ноте по питању италијанских ратних зло‐чинаца, чије је изручење била тражила југословенска влада, од 27. новембра 1946. и од 8. јануара 1947. 19  Атли је поменуо и ноту која је била послата југословенском амбасадору 31. октобра 1946. године, у којој је било објашњено да су услови италијанског примирја из 1943. делимично постали ван употребе и да су их догађаји превазишли. Даље се наводи да је то чињенично стање било признато од мини‐   16  ДА МСП, ПА, 1947, 55, 13001/46. 17  ДА МСП, ПА, 1947, 55, 45152. 18  ДА МСП, ПА, 1947, 55, 46171. 19  ДА МСП, ПА, 1947, 55, 45960.
Related Search
Similar documents
View more...
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks