Književnost i politika

Description
Književnost i politika

Please download to get full document.

View again

of 16
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Spiritual/ Inspirational

Publish on:

Views: 4 | Pages: 16

Extension: PDF | Download: 0

Share
Tags
Transcript
   1 Književnost i politika : knjiţevnoistorijski kontekst; knjiţevnoteorijska aktuelnost   Apstrakt :   Tema ovog rada jeste knjiţevnoistorijsko i knjiţevnoteorijsko propitivanje odnosa knjiţevnosti i politike. Ovaj pojmovni par biće kritički promišljan u odnosu  na estetsku metodu  proučavanja knjiţevnosti, s jedne strane, ali i u odnosu na utilitaran pristup knjiţevnosti, s dru ge strane. Tekst će paralelno s    propitivanjem pomenutog odnosa, promišljati i poziciju nauke o knjiţevnosti, kao svojevrsnog ogledala u čijem odrazu se prelama istorijska pozicija knjiţevnosti i politike. Upravo zbog toga, tekst će se u prvom delu baviti, pre svega, dijahronijskim prikazom meĎuzavisnosti ove dve oblasti ljudskog delovanja (uz adekvatne primere), a u drugom –   slobodnom teorij skom interpretacijom aktuelnog trenutka u dugoj povesti meĎusobnih uticaja knjiţevnosti na politiku i politike na knjiţevnost.   Ključne reči : knjiţevnost, politika, estetizam, poststrukturalizam, biopolitika.    Najviša vrsta kritike ophodi se prema delu pr  osto kao prema polaznoj tački za novu tvorevinu.   Oskar Vajld Uvod Postoji jedno veoma često navoĎeno gledište da je domen umetnosti iz ovog ili onog razloga interesantan politici, koja guta umetnost i vari je za svoje potrebe. Opet, nikad nije bilo  problematično ni to da umetnost baštini domen političkog, te da je često to dovodilo do situacije u kojoj je umetnost ostajala jedini bastion slobode i nezavisnog duha, naročito u totalitarnim društvima i autoritarnim reţimima. Horacijevo shvatanje knjiţevnosti i umetnosti uopšte, jasno izraţeno njegov om krilaticom dulce et utile , najbolje ilustruje kako je pozna Antika doţivljavala umetnost. Beše, naime, u to vreme sasvim prirodno da knjiţevnost treba i da zabavi i da pouči. Za razliku od ovoga, modernite t je omogućio procvat ekstrema: s jedne strane,  esteticizam i l’art pour l’art    (što je u najvećoj meri podstaknuto francuskom i nemačkom knjiţevnošću) , a s druge, didaktičnost i utilitarizam (bez obzira na to da li u vidu npr. Marinetijevog futurizma ili kasnijeg socrealizma). Ukoliko se sloţimo da je knjiţevnost kao domen ljudskog stvaralaštva, pa dakle u vezi sa svetom ideja i kreativnošću, u izvesnom smislu –     bezgranična kao imaginac ija, onda se moramo sloţiti i s   tim da je promišljanje o njoj uvek unapred ograničeno i  partikularno, jer podleţe sasvim drugačijim zakonitostima od onih čisto stvaralačkih. Pre svega, ono nema na raspolaganju toliku zalihu licentia poetica , već i samom činjenicom sopstvene interpretativne intencije i analitičkog cilja. Pri tom, postoji i nešto što  podrazumeva metodološki okvir i naučnu aparaturu, što samo dalje omeĎava stvaralački  prostor. TakoĎe, moţe se reći da je odreĎeno tumačenje uvek vezano za odreĎeno društvo i odreĎeno vreme, budući da knjiţevnost ostaje nepromenjena,  a opet se vremenom   2  javljaju različite, čak i sasvim suprotne inte rpretacije istog teksta. U tom smislu, neka analiza teksta moţe više govoriti o svom autoru i vremenu i društvu iz kog on dolazi, nego o samom predmetu analize.  Na primer, Oktobarska revolu cija je iz početka dovela do neslućenog i veoma  plodnog vrela umetničke avangarde, da bi se potom politička pragmatika umešala u umetnost, nastojeći da je klasno instrumentalizuje . Kao dokaz toga mogu nam posluţiti dva pisma povodom smrti Sergeja Jesenjina . Jedno, koje počinje ovako: „ Izgubili smo Jesenjina - tako divnog, tako sveţeg, tako pravog pesnika” - potpisao je Trocki. 1  Iako i on nastoji razumevati stvari ponešto mehanicistički, tvrdeći da je glavni razlog preranog odlaska velikog pesnika činjenica da je on lirik u pogrešnoj epohi, budući da naša epoha nije lirska, on ipak predstavlja ponešto šire doţivlja vanje umetnosti, iako s jasnom kontaminacijom domena političkog. Stoga svoj natpis zaključuje rečima da je Jesenjin: „...stradao jer je bio različi t od revolucije. ”  Drugo pismo potpisao je Buharin i ono  predstavlja svojevrsni uvod u kasniji ţdanovistički   koncept zaularivanja umetničkog dela u ideološki kalup. Dovoljno je navesti samo jedan izvod: „Jesenjinština je i u celini odvratno napudrano i best idno nacifrano rusko psovanje, izdašno natopljeno suzama  pijanstva i zato još odvratnije.” Za njega je Jesenjinovo umetničko zaveštanje najgori mogući obrazac tad aktuelnog knjiţevnog trenutka, koji se svodi na „  poetizaciju huliganstva”. 2   Nedugo posle Jesenjinovog samoubistva (u novije vreme  –   problematizovanog), dešava se još jedno samoubistvo, koje mnogo više potresa sovjetsko društvo. U pitanju je Majakovski. Za razliku od Jesenjina, koji je uvek doţivljavan kao „mek” , Majakovski je vaţio za onog „tvrĎe g ”. Trocki je u to vreme već u egzilu i odande izraţava sumnju u zvanično saopštenje o samoubistvu, označavajući Majakovskog kao ţrtvu jedne „prelomne epohe” . Da ne idemo dalje u opservaciju konkretne situacije, tek ove dve smrti su ostale simptomatični simboli radikalno utilitarnog upliva domena političkog u domen knjiţevnog (treba  pri tom ukazati i na poznatu sudbinu samih pomenutih teoretičara: Trockog i Buharina). Razume se, mnogo primera manje ili više direktnih, mogli bismo pronaći i u kontekstu srps ke knjiţevnosti. Svoju slavnu manifestaciju , ideološko viĎenje stvari je , u kontekstu srpske knjiţevnosti , imalo u eseju-paskvili Tri mrtva pesnika   Marka Ristića 3 , u kome se na veoma vešt , ali ideološki usmeren način , diskvalifikuje odreĎena knjiţevnost , s amo zbog toga što se ne uklapa u nametnutu , levičarski intoniranu, doktrinu . Ono što Ristić zamera ovim stvaraocima jeste njihova začaurenost, navodna sebična briga za same sebe i svoj unutrašnji ţivot , kao i za njihovu sopstvenu slobodu, te zaključuje da u vremenu nakon Drugog svetskog rata i velike  borbe naroda „za sreću svih” , nema mesta za ovakvu poeziju i pesnike kao što su Rastko Petrović , Miloš Crnjanski  ili Pol Elijar. Kada danas čitamo Ristićev pamflet, ukoliko ostavimo političke konotacije po stra ni,  jasno je da je on već po svojim osnovnim zamerkama neprincipijelan, budući da  dolazi od stvaraoca i kritičara koji je , kako u knjizi Srpska književna avangarda    primećuje Gojko Tešić , „svoj izuzetno značajan esejistički opus posvetio borbi protiv utilit arizma, 1   Trocki, Lav Davidovič, U spomen na Sergeja Jesenjina ,  PRAVDA , 18. januar 1926, Moskva. 2   Buharin, Nikolaj Ivanovič,  Pakosne beleške ,  PRAVDA , 12. januar 1927, Moskva. 3   Ristić, Marko, Tri mrtva pesnika , Rad JAZU, Zagreb, knj. 301, 1954.   3  pragmatizma, dogmatizma, teorije odraza!? ” 4   TakoĎe, čitati ove pesnike samo u okviru njihove unutarnje borbe, čak i da  zanemarimo nesumnjive lirsko- knjiţevne kvalitete opusa ovih autora, znači veoma parcijalno (u ovom slučaju  - namerno) pristupiti ovim stihovima i zanemariti opštu humanističku vrednost  te „  borbe ” . Isto tako, postojala su ideološka negodovanja i sa druge, konzervativne strane. Verovatno je najpoznatiji takav slučaj onaj koji je inicirao svojom pesmom Spomenik    Rastko Petrović, izazivajući čitav odijum nezadovoljstva predratnih konzervativaca, koji je išao tako daleko da je sam tadašnji patrijarh Doţić traţio pesnikovu ekskomunikaciju iz pravoslavne crkve. Sve to zbog jedne pesničke slike iz pomenute pesme.   Moguća je, meĎutim i druga kr  ajnost. Estetska metoda deklarativno odbija svaku  političku konotaciju knjiţevnog dela, zatvarajući umetnost u kulu od slonove kosti, ne ţeleći da sudeluje u opštem totalitarizmu i to baš u drţavama kao što su bile: Sovjetski Savez, Nemačka ili Španija. Baš u ovim zemljama, javljaju se naučnici kao što su Viktor Šklovski i ruski formalisti ili Damaso Alonso. Bez obzira na velike rezultate i nesumnjivi značaj ovih imena, takva nauka o knjiţevnosti se prirodno getoizirala, opravdavajući svoju funkciju samo us kom krugu čitalaca i poznavalaca. Suština estetske metode jeste u tome da ona doţivljava i tumači jedno knjiţevno delo, pre svega, kao umetnost reči. Na takvo shvatanje kasnije će se nadovezati strukturalizam. Prema estetskoj metodi, knjiţevno delo se raz ume kao svojevrsna poruka, koja ide od pisca kao pošiljaoca do čitaoca kao primaoca (recipijenta). Knjiţevno delo,  pri tom, nije aksiom koji nije podloţan promenjenim doţivljajima, već recepcija ima skoro onoliko koliko je puta delo pročitano. To znači da od čitaoca, njegovog obrazovanja i mogućnosti promišljanja zavisi recepcija nekog knjiţevnog dela. Sasvim je  prirodno onda da istorijsko- društvene okolnosti itekako utiču na razvoj i izgled knjiţevnosti i čitaočevog doţivljaja, čime se posebno bavi sociološka metoda 5  (ratovi, revolucije, drţavna cenzura, političke promene itd.). Na kraju krajeva, sam obrazovni sistem, ali i šire   društvene vrednosti koje proizlaze iz njega, utiču na formiranje čitaoca - recipijenta. U tom smislu, uticaj politike na knjiţevnost    je nesporan. Postoji li, meĎutim i obratni uticaj? Moţe li ipak i knjiţevnost uticati na politiku?  Hronološki presek    Od antičkog vremena, pa skoro sve do Francuske burţoaske revolucije, obrazo vni sistem se zasnivao na tzv. sedam slobodnih veština  (  septem artes liberales ), pomoću kojih se u to vreme mogao zaraditi novac, pa je to bilo zanimanje slobodnomislećih ljudi tj. duhovna aristokratija je bila i ona novčana. Tih sedam veština su:  gramatica loquitur, dialectica vera docet, rhetorica verba ministrat, musica canit, arithmetica numerat,  geometria ponderat, astronomia colit astra . 6  Na drugoj strani nalazile su se artes mecanicae   ili, današnjim rečnikom rečeno –    zanati: kovački, stolarski, mesarski, zlatarski, ali i graditeljstvo i slikarstvo. Ovim veštinama bavili su se politički neslobodni ljudi. 4   Tešić, Gojko, Srpska književna avangarda (1902 - 1934): književnoistorijski kontekst, Institut za knjiţevnost i umetnost, Sluţbeni glasnik, Beograd, 2009.   5  Videti: Escarpit, Robert, Sociologija književnosti , Matica hrvatska, Zagreb, 1970. 6  Navedeno prema: Kurcijus, Ernst Robert,  Evropska književnost i latinski srednji vek  , SKZ, Beograd, 1996.   4 Krajem Srednjeg veka, u Evropi se pojavio novi tip drţave, s plaćenim činovništvom, koje je imalo humanističko obrazovanje. Tako je, na primer, u Mletačkoj republici „to činovništvo (  secretarii, scribae, collaterales, kasnije ministri ) imalo (...)  biljeţničku naobrazbu, učilo je gramatiku, a mletačkim je sekretarima predavao nitko manji nego Francesco Petrarca.“ 7  Gramatica  je, pri tom, u to vreme bila nauka kako se  pravi drţavna isprava, a  poetica  je predstavlja la višu nauku –    kako se pravi knjiţevno delo. Stvaranje knjiţevnog dela bilo je, dakle, nešto što se uči i što se moţe naučiti.   U apsolutističkoj monarhiji nisu postojali profesionalni političari (što je tek tekovina Francuske revolucije i parlamentarne demokratije), te su se politikom bavili, zapravo, činovnici.  Ergo , politika i knjiţevnost bili su sjedinjeni samom činjenicom da je većina pisaca poticala upravo iz činovništva. Stoga ne treba da čudi što se Nikolas Boalo konsultovao sa samim kraljem oko svoje  Ars poetica . Na izvestan način, klasicističke  poetike su bile i svojevrsni programi apsolutističke monarhije. Upravo je to razlog što će Gete, Šiler ili Lesing, samim formama svojih dela i spontanom versifikacijom, koja prati nadahnuće, suprotno klasicističkim načelima, osporavati ne samo klasicističku poetiku, nego i apsolutističku monarhiju. Bio je to nemački eho Francuske revolucije i  Deklaracije o pravima čoveka i graĎanina . Doduše i ranije je u evrops koj literaturi bilo didaktike: od srednjovekovnih  prohrišćanskih tekstova do viteškog romana kao zabave feudalnog dvora, koji mu daje istorijski legitimitet vlasti. 8   TakoĎe, romantičarska knjiţevnost je imala ogromnog udela u stvaranju nacionalne svesti i bila svojevrsni predloţak za formiranje naciona lnih ideologija, pa i za konstituisanje samih modernih drţava. To je period rasta interesovanja za narodnu knjiţevnost, kada i srpska narodna knjiţevnost doţivljava svoju veliku evropsku slavu i zajedno sa ostalim evropskim narodnim zaveštanjem postaje izv or inspiracije za umetničku knjiţevnost Valtera Skota ili Dţejmsa Mekpersona, koji izdaje svoje pesme (potaknute izmeĎu ostalog i srpskom narodnom epikom) pod imenom navodnog škotskog barda Osiana. Upravo će on uticati na nemačku romantiku, koja je u  potpu nosti evropski afirmisala dobrog duha naše narodne zaostavštine, kao i naše romantičare. J. G. Herder i braća Grim su folklorno nasleĎe isticali kao krucijalno, ne samo u poništavanju granice izmeĎu prirode i umetnosti, već i kao osnov identiteta nacije, zasnovanog na jeziku kao kanonu nacije. Ova germanska struja suštinski će uticati i na ranu srpsku romantiku, potiskujući u drugi plan onu njenu liniju, koja je bila van kalupa filološkog i knjiţevnoistorijskog rada Vuka Stefanovića Karadţića. U jeziku i  pismu koji se koriste u jednoj naciji, svi njeni pripadnici bivaju jednaki, što je u stvari geslo savremene zapadne demokratije, o jednakosti svih njenih graĎana pred zakonom. Time, kn  jiţevnost postaje, ujedinjena s   naukom, sredstvo političke borbe za stvara nje moderne nacionalne drţave. TakoĎe, sama savremena interpretacija i analiza knjiţe vnosti, povezana je, zapravo, s  politikom iz doba romantizma. „Analiza knjiţevnosti je nastala tako reći kao ‚ usputni  proizvod’ šireg procesa, koji se zasnovao pre svega na oblikovanju savremenog razumevanja identiteta, do kojeg je došlo u romantici, i to u Nemačkoj. Teoretičari epohe 7  Pederin, Ivan,  Književnost i politika , Obnovljeni život  , br. 3, 1996, str. 201-216, Zagreb.   Videti u istom tekstu i lep dijahronijski prikaz prep litanja knjiţevnosti i politike u Evropi, pre svega germanskoj, od Srednjeg veka do romantizma i kasnije. 8  U tom smislu Servantesov  Don Kihot    se moţe tumačiti i kao polemika s viteškim romanom, a time i s feudalno- militarističkim ureĎenjem tadašnje Španske monarhije, koju viteški roman veliča.   5 romantizma su kao osnovu odnosno sredstvo za identifikaciju pojedinca, identifikaciju  pre svega sa etnijom, (…) narodom ili nacijom, odredil i jezik. Tako se i, ako ne pre svega, za knjiţevnost ispostavilo da pored estetske (poetičke) uloge, o kojoj je govorio  još Aristotel, ima i političku (naciogenu) ulogu, dakle, da je ključna u formiranju narodne, odnosno nacionalne (samo)svesti.” 9  Ovo roma ntičko gledište, imalo je odmah,  još tada, jedno alternativno promišljanje: da date nacionalne knjiţevnosti ne bi ni bilo bez stranih uticaja i da je veoma vaţno, za samu tu nacionalnu knjiţevnost, prevazići usko nacionalne granice. Ovakvu svest je već u d oba evropske romantike negovao, na primer, Gete: „ Nacionalna knjiţevnost sada ne znači mnogo, vreme je za doba svetske knjiţevnosti i svako se mora truditi da to doba ubrza”, jer poezija je „  javno dobro čovečanstva i (…) svuda se uvek pojavljuje meĎu stotinama, istinski stotinama ljudi.” 10  Uostalom, on je i kao autor svojim  Zapadno- istočnim divanom ukazivao na činjenicu  proţimanja kultura, a doprineo je tome i teorijski, uvoĎenjem (ili bolje: preuzimanjem,  budući da je termin Vilandov) termina: Weltliteratur  . Roman  Rat i mir    Lava Tolstoja gotovo je prvo knjiţevno delo u svetskoj knjiţevnosti, u kome je glavni lik –    narod. Široke narodne mase, valjaju se duţ opisa  bitaka tokom čitavog grandioznog romana. Čak je i Napoleon pred tim bespomoćan, jer njegova Grande armee  propada u ledenom paklu ruske zime, dok ruska zemlja daje utočište ruskoj vojsci, koja se iz tek osvojene i spaljene Moskve povlači sa svojim narodom. Takvoj slici sveta doprinose i likovi romana, a u prvom redu Pjer Bezuhov, koji se lišava svojih društvenih povlastica i privilegija, i poistovetivši se sa svojim narodom,  pridruţuje mu se u zbegu. Pojmovi malog čoveka i narodnog puka  (kod Tolstoja uvek  povezani s religijskim odjecima i to ne samo hrišćanskim) veoma će uticati na kasniju marksističko - ljeninističku ideologiju, naročito na fonu stvaranja mita o Otadţbinskom ratu.  Novo društvo XIX veka, zasnivalo se na klasi graĎanstva, u kojoj je osnovna matrica bila porodica s malo dobro vaspitane dece. Brak je, dakle, u takvom društvu bio  pedagoško -obr  azovna institucija, a drţava –   velika porodica. U drugoj polovini istog veka, kada je kriza graĎanskog staleţa postala evidentna, pojavljuju se romani o krizi  braka i porodice, čiji su verovatno najpoznatiji predstavnici Floberova  Madam Bovari  i Tolstojeva  Ana Karenjina . Ovi romani, koji kritikuju odnos prema ţeni u graĎanskom  braku (po pravilu su muţevi u ovim romanima prikazani kao potpuno neinteresantni) i u drţavi, koja ţeli da se predstavi kao velika porodica, kritikuju zapravo samu drţavu i društvo koje očigledno zapada u krizu. 11   U vezi s tim će se pokrenuti i pitanje emancipacije ţena, što će kasnije dovesti do feminističkih pokreta, ţenskog pisma, ali i kulture smrti, budući da savremena ţena ţeli profesionalno ostvarenje, karijeru i slobodu, što u tradicionalnom graĎanskom braku ne moţe ostvariti. No, ovim već zalazimo u XX -vekovnu korporativnu temu. U m oderni, rascep izmeĎu knjiţevnosti i politike već je sasvim očigledan i deklarativan (u tom smislu, srpska moderna se doima kao svojevrsni specifikum). Knjiţevnik postaje disident, larpurlartist, koji odbija drţavnu sluţbu, vojsku ili 9   Kozak, Krištof Jacek,  Politika književnosti i meĎukulturalnost  , Sarajevske sveske, br. 32/33, 2010. 10  Ekerman, Johan Peter,  Razgovori s Geteom u poslednjim godinama njegova života , razgovor od 31.  januara 1827, Dereta, Beograd, 2006. 11   S tim u vezi, simptomatična je Tolstojeva  Krojcerova sonata  koja nije drugo do jedno esejizirano  promišljanje graĎanskog braka.  
Related Search
Similar documents
View more...
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks