Zoran Milivojević Formule ljubavi

Description
1. Biblioteka PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE Recenzenti Prof. dr sci. Mirko Pejović Prof. dr sci. Jovan Marić Prof. dr sci. Snežana Milenković O 1995 by Zoran Milivojević…

Please download to get full document.

View again

of 334
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Education

Publish on:

Views: 7 | Pages: 334

Extension: PDF | Download: 3

Share
Transcript
  • 1. Biblioteka PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE Recenzenti Prof. dr sci. Mirko Pejović Prof. dr sci. Jovan Marić Prof. dr sci. Snežana Milenković O 1995 by Zoran Milivojević Izdanje 1995. II nepromenjeno izdanje 1997. III nepromenjeno izdanje 1998. Dr Zoran Milivojević FORMULE LJUBAVI Kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav treće izdanje
  • 2. PROMETEJ Novi Sad Uvod Ako je čitalac pomislio da u rukama drži knjigu o ljubavi, onda smo na samom početku dužni da stavimo do znanja kako ovo nije knjiga o ljubavi, već o predstavama o ljubavi. Konstata- cijom o postojanju suštinske razlike izmeñu predstave o Ijubavi i same ljubavi, odmah dolazimo do jedne od glavnih poruka ove knjige. Najveći broj ljubavnih problema i najviše ljubavne patnje proističe upravo iz toga što pojedinac ne razlikuje ljubav ka kojoj teži od sopstvene predstave o ljubavi i što ne shvata kako njegova predstava o ljubavi oblikuje i kako utiče na nje- govo razmišljanje o ljubavi, na njegova ljubavna osećanja i na njegovo ponašanje u ljubavnom životu. Pošto ljubav nije objektivna stvar ili predmet, već subjek- tivno stanje koje se objektivizuje kroz postupke prema osobi koja je objekt ljubavi, a druga osoba ta ponašanja prepoznaje ili ne prepoznaje kao signale ljubavi, ovo je knjiga o ljudskoj subjektivnosti. Zbog toga smo se opredelili za takvo odreñenje ljubavi prema kojem je ljubav sve ono što ljudi veruju da ljubav jeste. Ponašanje osobe koja voli nije slučajno: ona se ponaša onako kako veruje da se treba ponašati kad se neko voli. Dakle, kada neko veruje da ljubav jeste neko Y, on će prepoznavati tuñu ljubav samo ukoliko se uklapa u očekivano Y, kao što će i voleti, odnosno "davati" ljubav samo na način Y. Pošto su ljudi veoma kreativni u svojim koncepcijama i definicijama ljubavi, ova knjiga se bavi posledicama te kreativnosti: istražuje ona uverenja o ljubavi koja predisponiraju za nesrećan ljubavni ži- vot. Postoje dva načina na koje možemo otkriti nečiju predstavu ljubavi: osoba je može opisati rečima ili je može pokazati svojim
  • 3. 15 ponašanjem u odnosu ljubavi. Dakle, kada neko govori o tome šta je ljubav ili kako bi ljubav trebalo da izgleda, on ili ona opisuju sopstvenu predstavu o ljubavi. Meñutim, kada subjekt voli, on ili ona pokušava da kroz svoje ponašanje oživi sopstvenu predstavu o ljubavi, a kada je voljen, tada pokušava da natera partnera da se ponaša na takav način koji se uklapa u subjektovu predstavu o ljubavi jer će samo tada subjekt stvarno znati da je voljen. Ljubav u savremenoj kulturi ima paradoksalnu poziciju. S jedne strane ovog paradoksa je činjenica da je ljubav izmedu muškarca i žene jedna od najviših kulturnih vrednosti koja je povezana sa samom osnovom naše civilizacije. Ukoliko prihva- timo da je porodica osnovna društvena jedinica, da je porodica zasnovana na instituciji braka i da je u poslednjih sto pedeset godina došlo do prožimanja braka i Ijubavi, tako da se danas ulazi u brak zbog ljubavi i iz ljubavi, da se iz Ijubavi zasniva porodica, onda se Ijubav nalazi u samorn jezgru naše civilizacije. S druge strane ovog paradoksa je veoma oskudno poznavanje fenomena ljubavi, mistifikovanje ljubavi, odbijanje racionalnog razmišljanja o Ijubavi. Ljubav se tradicionalno shvata kao pojava koja pripada domenu poetskog i umetničkog, mašti i mogućem, tako da joj nije mesto u naučnom i racionalnom, u logičnom i stvarnom. Naš pristup se sastoji upravo u traženju logike, "ma- tematike" ljubavnog života, na šta upućuje i naslov koji smo izabrali. Želimo da se ova knjiga pridruži knjigama drugih autora koji upućuju savremenu ženu i savremenog muškarca ka izlazu iz kulturnog paradoksa u kome borave. Iako se ova knjiga bavi temom ljubavi, osećanje Ijubavi je samo primer na kojem želimo da ukažemo na logičnost ljudskih osećanja i ljudskog ponašanja, ma koliko oni, na prvi pogled, izgledali iracionalni i neshvatljivi. U tom smislu ova knjiga je nastavak naših prethodnih napora da ukažemo na logiku ljudske osećajnosti koje smo izložili u knjizi Psihoterapija i razumevanjc emocija (Novi Sad: Prometej, 1993), a koja daje osnove analize ernocija, bitnog segmenta našeg psihoterapijskog metoda. Dublja analiza civilizacijskog, kulturnog i istorijskog kon- teksta ljubavi pokazala je da se na planu kulture, umetničkog i poetskog, ljubav javlja u osam osnovnih stereotipnih predstava koje smo odredili kao arhetipske predstave ljubavi. Budući da bi rasprava o kulturno odrectenim predstavama o ljubavi izašla izvan okvira ove knjige i nesrazmerno uvećala njen obim, odlučili smo da je objavimo u posebnoj knjizi pod naslovom Arhetipovi Ijubavi (Novi Sad: Prometej, u pripremi). Autor je prešao dug put pišući ovu knjigu. Prve beleške su nastale pre više od petnaest godina dok sam pokušavao da shvatim sopstveno iskustvo u odnosima partnerske Ijubavi i da se oslobodim tiranije sopstvene predstave o pravoj Ijubavi. Ka- snije, tokom psihoterapijskog treninga i na počecima psihotera-
  • 4. pijske prakse, susreo sam se s različitim predstavama o ljubavi i s njihovim posledicama u životu mojih pacijenata. još kasnije, kao iskusni psihoterapeut, shvatio sam da je reč o jednom ogra- ničenom, relativno malom broju iskrivljenih predstava o ljubavi, tako da sam odlučio da ih sistematizujem i ponudim široj publici. Razlog je u relativno maloj socijalnoj korisnosti individualnog, bračnog ili grupnog tretmana, jer od svih onih koji direktno ili indirektno pate zbog ljubavnih problema, samo mali broj privi- legovanih dolazi na psihoterapiju. Zbog toga je mnogo korisnije ispraviti iskrivljene predstave o ljubavi pre nego što one iskažu svoj destruktivni potencijal i doprinesu nastanku nekog oblika psihopatologije. Naš krajnji cilj je, iskazano medicinskim rečni- kom, primarna prevencija nepotrebne ljudske patnje koja proističe iz iskrivljenih predstava o ljubavi. Na izuzetnu važnost preven- tivnog rada upućuje kliničko zapažanje da su oko dve trećine psihopatoloških poremećaja kod mladih i mlaŃih odraslih, di- rektna ili indirektna posledica nekog Ijubavnog stresa ili ljubav- ne traume. Sistem koji je izložen u ovoj knjizi je standardni dea naprednog programa obuke u transakcionoj analizi u oblasti psi- hoterapije i savetovanja koju godinama vodim za psihologe i lekare. Posebno me raduje što bar desetak ovih stručnjaka, uglav- nom psihologa, oslanjajući se na model koji je sada izložen u 16 ovoj knjizi, veoma aktivno sprovodi preventivni rad s grupama mladih u svojim sredinama širom bivše Jugoslavije. Kako je njihovo iskustvo veoma pozitivno, nadam se da će ova knjiga dopreti do što više onih koji rade s mladima i da će je oni koristiti kao orijentaciju u preventivnom radu. Potrebno je da ukažemo i na neke bitne terminološke odre- dnice koje će čitaocu pojasniti značenje korišćenih reči. Pojam "prava ljubav" koristimo za iskrivljenu predstavu o partnerskoj ljubavi, dok pojam "stvarna ljubav" koristimo za onu ljubav koja je posledica ispravne predstave o partnerskoj ljubavi. Dakle, prava ljubav je željena, idealizovana ljubav, dokje stvarna Ijubav kvalitetan odnos ljubavi zasnovan na ispravnim i realnim pred- stavama o sebi, partneru i medusobnom odnosu. Drugo bitno terminološko odrectenje koje zahteva objašnjenje je pojam "par- tnerska ljubav". Izmedu nekoliko neodgovarajućih pojmova koji opisuju odnos ljubavi izmedu muškarca i žene ("polna ljubav" "erotska ljubav" itd.) odlučili smo se za ovaj pojam jer je on najmanje dvosmislen. Treći izraz koji bi mogao zbuniti čitaoea je upotreba reči "subjekt" i "objekt". Subjekt je osoba koja voli dok je objekt osoba koja je voljena, ka kojoj je upućena subjek- tova ljubav. Pojam objekt nismo upotrebili da bismo osobi koja je objekt nečije Ijubavi oduzeli njenu subjektivnost (jer je i ona subjekt) već da bismo je odredili kao osobu kojoj je upućena ljubav. Četvrta bitna jezička odrednica je objašnjenje kako mi koristimo pojam "zabluda o pravoj ljubavi". S obzirom da svako
  • 5. ima pravo da veruje kako je prava ljubav ovo ili ono, kao i da ne postoji samo jedna istina o tome šta stvarna ljubav jeste, onda zablude o ljubavi ne treba shvatiti kao prave zablude. Mi bismo više voleli da koristimo pojam potencijalno disfunkcionalna uverenja o pravoj ljubavi, jer taj pojam jasno ukazuje da osoba koja zastupa neko od tih uverenja o Ijubavi ima velike šanse da upropasti svoj ljubavni život. Cilj ove knjige nije da posluži kao priručnik za partnersku ljubav. Pošto je naš glavni pristup negativno odreden jer uka- zujemo na ono što ljubav nije, da biismo, tek sekundarno, po- kazali šta ljubav jeste, onda ova knjiga ne može biti vodič kroz ljubavni život, već više vodič kroz ljubavne probleme koji pro- ističu iz iskrivljenih predstava pojedinca o ljubavi. Ljubavni život ostaje i dalje važno i neiserpno područje za savremenu psihologiju, kako za proučavanje normalnosti tako i za psiho- patološka i psihijatrijska proučavanja, a samim tim i za razvoj psihoterapijskih metoda. Odlučili smo da na kraju knjige priložimo jedan kratak test koji će čitaocu pomoći da identifikuje značajna iskrivljena mesta u svojoj predstavi o ljubavi. Kao svaki test i ovaj ima nedostatke i prednosti, ali nam se čini da je sasvim dobar da ostvari osnovnu namenu: da čitaocu pomogne u preispitivanju sopstvene pred- stave o ljubavi i da ga uputi na čitanje samo onih delova knjige koji su za njega posebno značajni. Verujemo da će test doprineti personalizovanju čitanja i omogućiti bolju komunikaciju izmectu čitaoca i knjige i da će čitalac lakše praviti eventualne korekcije sopstvene predstave o pravoj Ijubavi. Pacijenti i klijenti čije sudbine su poslužile kao ilustracije za odredena pogrešna uverenja o ljubavi predstavljeni su uz nužno iskrivljavanje njihovog identiteta kako bi se zaštitila nji- hova privatnost i intimnost. U dva slueaja nije ree o mojim pacijentima, već o pacijentima psihoterapeuta čiji sam bio su- pervizor, tako da sam terapijski proces, od dijagnoze do izlečenja, pratio indirektno. 19
  • 6. I Ljubav kao sistem Mistifikacija Ijubavi Naša polazna teza jeste da je ljubav kao ideja i kao pojava toliko mistifikovana da nedostatak jasnih pojmova i reči preci- znog značenja onemogućuje ne samo efikasnu diskusiju već i jasno individualno razmišljanje o ovoj pojavi. To što je ljubav jedna od najznačajnijih ideja i univerzalna vrednost, nije u zna- čajnijoj meri doprinelo demistifikaciji Ijubavi od strane savre- menih nauka o čoveku. Uprkos tome što je civilizacijski napredak uspostavio ogromnu razliku izmedu antičkog i savremenog čo- veka, kada je u pitanju oblast osećanja, a posebno osećanja ljubavi, mala je razlika u načinu sagledavanja i tumačenja ovih pojava. Isto kao što je nekada davno ljubav bila misterija, ona je i danas tajanstvena. Možda bi čitalac mogao primetiti i da nije potrebno sve istražiti, objasniti, razumeti i klasifikovati, već da je dobro da neke pojave ostanu misterija i da uvek iznova raspaljuju ljudsku maštu. MeŃutim, naš pogled, a to je prvenstveno pogled psiho- terapeuta, uglavnom je uprt u tamnu stranu ove misterije, u tragične ljudske sudbine koje voŃene idejom Ijubavi trpe bro- dolome i dave se u moru Ijudske patnje. Sasvim je sigurno da od svih onih mladih i mla<žih odraslih koji traže psihoterapijsku pomoć, skoro dve trećine ima poremećaj ili problem koji je direktna ili indirektna posIedica nekog hroničnog ili akutnog oblika ljubavne patnje. Pošto psihoterapija nije ništa drugo do ispravljanje pogrešnih uverenja na koje se Ijudi svesno ili ne- svesno oslanjaju i koja su polazna osnova za način razmišljanja, osećanja i ponašanja, posao psihoterapeuta se u velikoj meri sastoji upravo u identifikaciji, a zatim i u ispravljanju ovih zabluda o Ijubavi. Popravljanje iskrivljenog uverenja doprinosi ispravnijem načinu mišljenja, osećanja i ponašanja, a ovaj boljem odnosu izmeŃu bića i sveta koji ga okružuje. Pošto se jedan ograničeni broj elementarnih zabluda o ljubavi ponavlja kod svakog novog pacijenta u neznatnim varijacijama, a u različitim kombinacijama, u jednom trenutku se postavlja pitanje smisla terapije pojedinca: zar ne bi bilo bolje i efikasnije otići korak napred i obavestiti zajednicu o skrivenim opasnostima koje nose odreŃene iskrivljene predstave o Ijubavi? Zar to ne bi smanjilo
  • 7. količinu ljudske patnje kao posledice iskrivljenih uverenja o ljubavi? Pošto je odgovor potvrdan, dali smo sebi pravo da se upustimo u demistifikaciju one svetinje koja se danas naziva erotska ili partnerska ljubav, kao i da predložimo okvir sagle- davanja ljubavi koji pretenduje da bude realan. Pošto je ljubav kao ideja i kao vrednost uspela da preko dve hiljade godina ostane misterija uprkos važnosti koju ima u svakodnevnom živo- tu, potrebno je prvo da ukažemo na one mehanizme i procese koji su omogućili ovakvu otpornost ljubavi na analitičko i kri- tičko mišljenje. Počnimo od same reči ljubav. Taktike mistifikacije ljubavi Ljubav: opredmećenje voljenja Reč Ijubav je imenica, a imenice se koriste za oznaeavanje predmeta, bića, predela ili dogaŃaja. Dakle, upotreba imenice poziva takvu mentalnu sliku koja nas navodi na pomisao da je Ijubav nekakvo biće, nekakav predmet ili nekakav dogaŃaj. Uko- liko pogledamo u stvarnost i postavimo pitanje gde se nalazi Ijubav, dolazimo do odgovora da Ijubav kao takva nikada ne postoji sama za sebe, već da uvek postoji neko živo biće koje voli. Dakle, ljubav postoji samo kao funkcija nekog bića, a ne kao predmet izvan tog bića. Znajući da se funkcije u lingvistici označavaju glagolima, ono što stvarno postoji jeste funkcija 20 21 označena glagolom voleti, a ne neki predmet označen imenicom "ljubav". Kada bismo se doslovno pridržavali gornjeg principa da sve funkcije označavamo glagolima, tada bi naš jezik bio rogobatan i komplikovan. Usled dejstva posebnih lingvističkih zakonitosti koje doprinose bogatstvu jezika, boljem izražavanju i sporazu- mevanju, neki glagoli veštački postaju imenice.I MeŃutim, pro- blem nastaje kada osoba koja izgovara ovakvu sekundarno nas- talu imenicu zaboravi da ona primarno označava neku funkciju koja postoji u stvarnosti. Tog trenutka takva osoba iskrivljuje stvarnost jer nastaje bitna razlika izmedu stvarnosti u kojoj postoji funkcija i njene predstave o stvarnosti u kojoj postoji predmet, biće ili dogadaj. Na ovaj način je funkcija pogrešno opredmećena ili reifikovana u mentalnim predstavama o stvarnosti, a osoba koja je to učinila može snositi izvesne negativne posle- dice zbog toga što njena slika stvarnosti ne odgovara samoj stvarnosti. Dakle, sasvim je u redu da koristimo imenicu "ljubav" sve dok znamo da ona označava funkciju označenu glagolom "voleti", ali kada to zaboravimo, tada za nas "ljubav" jeste neki predmet ili dogaŃaj koji je nezavisan od našeg biEa. Izrazi poput "ljubav ga je obuzela", "preplavljen ljubavlju"
  • 8. "Ijubav joj je oduzela moć rasuŃivanja", "ljubav ju je gušila" "tonući u ljubav" i slični kojima obiluje govor o ljubavi, a na- ročito pesnički govor, ukazuju na značajne posledice koje reifi- kacija ostavlja u relaciji izmeŃu Ja onoga koji voli i njegove "ljubavi". Na osnovu ovakvih izraza saznajemo neke bitne im- plikacije opredmećenja ljubavi: Ń Ljubav je pretvorena u "nešto" što postoji samo po sebi i što ima sposobnost da subjekta "obuzme", "zahvati", "preplavi", "guši" itd. U lingvistici Noama Čomskog (Chomski), ova vrsta jezičke transformacije naziva se nominalizacija. Ova transformacija Ńe veoma izražena u pesničkom govoru, a ovaj ima značajan uticaj na nastanak ranih predstava o Ijubavi. Ń Osoba koja voli to sebi predstavlja ne kao nešto što ona čini, već kao Ijubav koja postoji izvan granica osobinog Ja (ego-granice). Ń Osoba negira svoje učešće u nastanku ljubavi jer sebe ne doživljava kao subjekta koji voli, već kao pasivnog objek- ta kojem se dogaŃa Ijubav. Ń Osoba negira svoju odgovornost za pojavu voljenja kao i za doživljaj da voli, a samim tim otpisuje i mogućnost da je u poziciji da upravlja i kontroliše svoje voljenje. Svojim iskazima ona nam sugeriše da ona nije ta koja kontroliše svoju Ijubav, već da ljubav kontroliše nju. Ukupni efekt reifikaeije ljubavi je u tome što umesto da ljudi prihvate da je to što nekoga vole njihova sopstvena fun- kcija, kao nešto što je unutar njihovog Ja i kao nešto za šta oni jesu odgovorni i čime mogu upravljati, oni sebe doživljavaju kao pasivne igračke u rukama ljubavne strasti. Zbog toga je važno zapamtiti da Ijubav ne postoji po sebi i za sebe, već postoji samo biće koje voli i koje je voljeno. Projektivna fiksacija Ijubavi Drugi način mistifikacije Ijubavi sličan je reifikaciji jer se i u njemu subjekt koji voli odriče sopstvenog osećanja tako što ga projektuje u spoljašnji svet, gde ga i zadržava. Razmotrimo iskaz kojim se jedno biće obraća drugom: "Ti si moja Ijubav", gde se tvrdi da ljubav nije osećanje koje subjekt oseća prema objektu, već da je sam objekt ljubav. Dakle, subjekt ljubavi se odriče svoje emocionalne reakcije na drugog tako što je projek- tuje na drugog a zatim je izjednačava s drugim. Biee koje je sopstveno osećanje projektovalo i fiksiralo za drugog nema više mogućnosti da utiče na to osećanje: sve zavisi od drugog. Subjekt je zbog sopstvene iskrivljene mentalne predstave postao objekt. Slično je i s drugim oblicima "privlačnosti": "Strahovito me privlači" izraz je u kojem se drugom pripisuje sopstvena reakcija
  • 9. 22 23 na drugog. Drugi postaje odgovoran za subjektovu reakciju, a ona sama, u jezičkoj ravni, postaje atribut objekta: "erotičan", "zavodljiv", "atraktivan", "šarmantan", "seksepilan", "ljubak", "dražestan" itd. Reč je o posebnom obliku eksternalizaeije osećanja tako što se ona, umesto da se shvate kao poseban oblik subjek- tove reakcije na objekta, pripisuju samom objektu kao njegov poseban kvalitet. Krajnja posledica tog mehanizma je da stvarni objekt Ijubavi postaje subjekt Ijubavi, a da stvarni subjekt ljubavi postaje njen objekt. Ovde je možda potrebno da kažemo nešto o psihologiji osećanja jer je ta oblast puna zabluda i predrasuda. Osećanja se ne osećaju stalno, za razliku od oseta, već samo u onim situaci- jama koje subjekt procenjuje kao značajne i bitne. Reč je o privatnoj proceni subjekta, jer se Ijudi meŃusobno razlikuju po tome kako tumače značenje istih stimulusa, kao i po tome kako ih vrednuju. Ključ za razumevanje emocionalnih reakcija je u kriterijumima kojima Ijudi odreduju značenje i značaj odreŃenih situacija. U principu, subjekt oseća neprijatna osećanja kada tumači spoljašnju situaciju na način koji ugrožava neku njegovu vrednost, dok oseća prijatna osećanja kada je situaciju protu- mačio kao afirmaciju neke njegove vrednosti. Što je neka vre- dnost koja je ugrožena ili potvrctena subjektu važnija, to je, po pravilu, snažnije osećanje koje subjekt oseća. To što pojam emo- cija dolazi od latinske reči emovere (pokrenuti), ukazuje da je svrha osećanja u pokretanju osobe na ona ponašanja koja će predstavljati adaptaciju na značajnu promenu. Neprijatna ose- ćanja subjekta motivišu na ona ponašanja koja će "ugasiti" zna- čajnu promenu, dok prijatna osećanja motivišu na ponašanja koja će pojačati vezu subjekta s onim značajnim objektima ili situacijama s kojima su njegova osećanja povezana.z Kada ovo pravilo primenimo na ljubav, dolazimo do zaključka da drugi u nama ne izaziva ljubav, već da mi reagujemo nekim oblikom Ijubavi kada procenjujemo da drugi ispunjava neke naše visoke standarde i kriterijume. Više o našem pogledu na psihologiju osećajnosti videti u Z. Milivojević: Psihoterapija i razumevanje emocija, Ń?ovi Sad, Prometej, 1993. 24 Kvazikauzalnost u Ijubavi Verovatno je čitalac nekada čuo iskaz
  • Related Search
    We Need Your Support
    Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

    Thanks to everyone for your continued support.

    No, Thanks